Petnaest uslova za mir i regionalnu stabilnost

(Nebojša Čović, predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju na Bergedorfskom okruglom stolu koji se održao u hotelu "Hajat" 13. i 14. aprila, na temu "Evropska perspektiva - izazovi integracije u jugoistočnoj Evropi")

U proteklim godinama odbačena je i suzbijena ideja o velikoj Srbiji. Suzbijena je i odbačena ideja o velikoj Hrvatskoj. Nije ni odbačena ni suzbijena ideja o velikoj Albaniji. Dalje, više od dve stotine hiljada Srba i pripadnika drugih nealbanskih etničkih grupa proterano je sa Kosova i Metohije. Optimisti kažu da je zaustavljen egzodus. Kažu: ne beže više Srbi sa Kosova i Metohije. Ja sa žalošću odgovaram: ne beže zato što ih tamo više nema ili što su, u krajevima gde ih ima, naučili kako da prežive u nevoljama.

Govoreći nedavno u Savetu bezbednosti, izrazio sam bojazan da se međunarodna zajednica polako umara od ulaganja sredstava i energije u smirivanje balkanskih sukoba i potresa. Tu tvrdnju dokazivao sam dramatičnim smanjenjem fondova za interno raseljena i prognana lica, a i najavama povlačenja sa Balkana izvesnih delova međunarodnih snaga. Sve me to upućuje na zaključak da će se žuriti, više nego što se mislilo i misli, sa takozvanim konačnim rešenjem za Kosovo i Metohiju. Ja, međutim, ne vidim mogućnost stvaranja održivog mira i trajnog rešenja problema pre ispunjenja izvesnih uslova.

Dozvolite mi da ih navedem:

1. Nijedan od balkanskih sukoba ne treba posmatrati zasebno, nego kao deo regionalnih procesa i problema. Otklanjanje tenzija samo u jednom kraju biće od privremene koristi ako se sveobuhvatnim rešenjem ne postigne stabilnost celog regiona.

2. Kosovom i Metohijom, kao najvećim i najopasnijim žarištem, takođe se treba baviti iz regionalne perspektive, jer samo takav pristup može biti stabilan. Obrnut pristup (bavljenje regionom iz kosovske perspektive) ne bi doticao celinu problema i ne bi bio plodotvoran, štaviše bio bi kontraproduktivan.

3. U razrešenje kosovo-metohijskog čvora mora se ući s poštovanjem Helsinške povelje i nepovredivosti granica.

4. Status Kosova ne može se rešavati bez stalnog obzira na posledice koje će rešenje imati po opstanak celovite Bosne i Hercegovine, po mir u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji.

5. Rešenje svih regionalnih nevolja treba tražiti u kompromisima, u samoodrživoj stabilnosti, i stoga sve strane u sukobu treba da se odreknu maksimalističkih zahteva. Nijedna strana u sporu i sporovima ne sme da dobije sve i nijedna ne sme da izgubi sve. Ispunjenje svih zahteva jedne strane u sukobu imalo bi za posledicu dugoročno sukobljavanje sa ostalim stranama.

6. Potrebno je otkloniti i samu mogućnost borbe za teritorije, a podstaći borbu za prava. Ova druga borba, za prava, ima se voditi isključivo demokratskim sredstvima i mora se završiti za pregovaračkim stolom, u prisustvu međunarodnih garanta. Srbi, na primer, ne mogu Albancima osporiti etničko pravo, Albanci ne mogu Srbima osporiti istorijsko pravo. Pomirenje tih prava doneće istorijsko pomirenje naroda.

7. Treba podsticati zajedničko staranje svih zemalja jugoistočne Evrope o zajedničkim interesima. Akcije albanskih ekstremista u Makedoniji, na primer, tiču se i Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine i Grčke i Bugarske i Italije. Posledice tih akcija osećaju svi u regionu, ko manje - ko više, a posledice su: ugrožene komunikacije, unazađena ekonomija, razmah kriminala, uplašeno stanovništvo i uvećanje kolona izbeglih i obeskućenih.

8. Političare i najznačajnije političke vođe naroda u regionu međunarodna zajednica treba da, svim raspoloživim sredstvima, učini odgovornim za izgradnju međuetničkog poverenja.

9. Međunarodna zajednica treba da ohrabruje i srpsku i crnogorsku i albansku i makedonsku i hrvatsku i bosansko-hercegovačku demokratiju, kako se narodima ne bi za spasioce nudili učenici Slobodana Miloševića, Franje Tuđmana, Alije Izetbegovića ili Hašima Tačija.

10. Dijalog između Beograda i Prištine može se voditi na principima iskrenosti, konstruktivnosti, realnosti i bez politike svršenog čina.

11. Pristrasnost i predrasude međunarodnih posrednika mogu da otežaju traženje rešenja i nalaženje stabilnosti. Međunarodna zajednica mora imati kredibilitet na svim stranama i zato nije dobro da se stiče utisak kako je ona stroga prema krivcima iz jednog, a blagonaklona prema krivcima iz drugog naroda. Predlažem da se kao izrazito štetno zaboravi razmišljanje o rokovima upotrebljivosti pojedinih političara, a reći ću i ovo: kamo sreće da su u međunarodnoj zajednici odbačeni i Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, i svi ostali akteri krvavog zapleta, pre nego što su svojim i tuđim narodima napravili toliko zla i nesreće.

12. Nijedna strana u sukobu ne sme u međunarodnim posrednicima videti svoje političke prijatelje i zaštitnike. Posrednik koji ugađa samo jednoj strani, ili se dopada samo jednoj strani, nije posrednik. I dalje, posrednik koji podgreva nade i očekivanja jedne strane i strahove druge strane, samo uvećava konfrontacije i nesporazume.

13. Nizom kombinovanih poteza i akcija međunarodna zajednica treba da olakša svim državama i narodima regiona ulazak u evropske integracije. Mislim, najpre, na ulaganja u zdrave segmente nacionalnih ekonomija. Mislim na davanja koja će biti nesumnjivo isplativa. Nijedan evro i nijedan dolar, koji ubuduće stigne na Balkan, ne treba da bude milostinja nego ulog za buduće obostrane dobitnike.

14. Potrebno je odmah napraviti plan i formulisati precizan redosled koraka koji će se, zarad stvaranja trajnog i održivog mira u regionu, preduzimati narednih meseci i godina.

15. Pre ulaska svih balkanskih zemalja u Evropsku uniju, za koje je potrebno ispunjenje mnogih i teških uslova, trebalo bi raditi na balkanskim integracijama. Stvaranje jedne zajednice, ili makar carinske unije, koja bi se uspešno starala o regionalnom miru i stabilnosti, o sveukupnom privrednom razvoju i odbrani, jeste onaj međukorak koji bi sve članice učinio pripravnim i kvalifikovanim za ulazak u Evropu.

Ako kažem da u budžetu Kosova i Metohije, koji iznosi 340 miliona evra, nijedan evro još nije predviđen za povratak izbeglih i prognanih Srba, Turaka, Roma, Goranaca i pripadnika ostalih etničkih nealbanskih grupa, biće jasno koliko je težak posao pred nama da ubedimo međunarodnu zajednicu da rešavanju ovih problema mora da se pristupi ozbiljno. Tamo i dalje nema dvojezičnosti, nema tolerancije, nema međusobnog uvažavanja ljudi. Tamo i dalje postoji pristrasno sudstvo. Tamo i dalje uspeva ekstremizam. Jednom rečju, krše se elementarna ljudska prava!

Pre nuđenja konačnog rešenja za Kosovo i Metohiju potrebno je vratiti u tu pokrajinu sve interno raseljene i prognane Srbe i sve druge interno raseljene i prognane ljude iz nealbanskog korpusa. Tek kada oni budu bezbedni, oslobođeni straha od nasilja i smrti, mi možemo raspravljati o budućnosti.