Bečej je doskora bio jedna od svetskih vaterpolo metropola, a
danas je došao u situaciju da se bori za goli život. Na bivšem
evropskom klupskom prvaku su se slomila kola.
Vaterpolo klub Bečej je imao nesreću da svoj zenit dostigne u
doba koje je preko noći otišlo u prošlost. Njegov uspon na svetski
vrh je trajao dugo, mukotrpno, uz mnogo popijenih čaša žuči, ali
ga neuspesi nisu uzdrmali.
Sve to vreme je imao očinsku pomoć "Sojaproteina", na čijem je
čelu bio Đorđe Predin, svojevremeno jedan od glavnih finansijera
naše reprezentacije, koji je svoju ljubav prema vaterpolu ovaplotio
stvorivši u svom malom gradu svetski vaterpolo gigant. Izlišno je
da se objašnjava da to nije moglo bez sprege sa politikom i
političarima, ni osamdesetih godina, a ni devedesetih, kao što ni
sada nema mogućnosti za velika dela bez podrške vlasti i njenih
ljudi.
Tim snova, ponos zemlje
Bečej je radio kao veliki fudbalski ili košarkaški klubovi iz
inostranstva pred kojima nam zastaje dah. Bečejci su korak po
korak - od isluženih prvoligaških igrača, preko supertalentovanih
nada do proverenih asova iz inostranstva (uključujući i naše igrače
koje su doveli iz inostranih klubova), od ambicioznih trenera,
preko dokazanih stručnjaka do mozgova iz inostranstva - stvorili
tim snova.
Kada su bečejski vaterpolisti postali prvaci Evrope bili su ponos
zemlje kojoj nikada nije bilo dovoljno uspeha u sportu, možda i
zato što je oduvek tu nalazila odušak za debelo zaostajanje za
svetom u ostalim oblastima. Posle 5. oktobra 2000. Vaterpolo
klubu Bečej je počelo da izmiče tlo pod nogama.
Prvo je ostao bez glavnog pokrovitelja, jer se iz korena promenilo
rukovodstvo "Sojaproteina", a sa presahlom česmom finansiranja
otvorena je Pandorina kutija. Nevolje su počele da stižu jedna
drugu. Nije bilo para da se sačuva i osveži tim, zbog lične
netrpeljivosti, kako je upozoravalo rukovodstvo kluba, zapušeni su
i svi ostali izvori za preživljavanje. Agonija je trajala celu sezonu,
bilo je čak neizvesno jesenas da li će Bečej, mada domaćin
kvalifikacionog turnira Lige šampiona, imati snage da učestvuje, i
eto slom se odugovlačio do prekjuče. Bečej je odlučio da istupi iz
lige.
Propao kapital
To ne bi trebalo da znači gašenje nekadašnjeg vaterpolo diva, ali
mu u najboljem slučaju, bar kako sada stoje stvari, preti puko
životarenje. Od onih od kojih zavisi sudbina kluba niko nije za
njegovo gašenje, ali zahtevaju da se igra kako oni sviraju, što je,
jasno, pravo sponzora. Medutim, ceh je nesumnjivo prevelik, pa
ćar jede vajdu. Bečej je postao svojevrstan vaterpolo simbol, pa je
zahvaljujući tome i grad prestao da bude nepoznato ime u Evropi.
Prilika da se taj kapital iskoristi sada je propala. Oni koji drže
pare voljni su da ulažu u sport, izmedu ostalog i u vaterpolo, ali
nipošto ne žele da to rade sa "jučerašnjim ljudima", čak i ako ti
ljudi znaju odlično svoj posao. Da nesreća bude veća, ni oni koji
su doveli Bečej do evropskog vaterpolo trona ne popuštaju i neće
svoje čedo da prepuste drugima i na taj način mu omoguće život,
nego su pre za to da se sve sruši i da ponovo krenu ispočetka.
Iz velike arene je neslavno otišao jedan veliki klub. Njegovo mesto
su već zauzeli drugi, i u Evropi a i kod nas. Šteta je, bar kad je
domaća scena u pitanju, što Bečej nije svrgnut na sportskom
polju, jer bi imao šansu i da se vrati na tron, nego van njega.
Doduše, bilo je i onih koji su ukazivali da će doći do ovakvog
raspleta obrazlažući to time da je veliki tim stvoren na veštački
način i da bez temelja kakav nudi i mnogoljudni Beograd ili
crnogorsko primorje sa svojom prirodnom upućenošću na
vaterpolo, Bečej nema trajnu perspektivu. U svakom slučaju ostaje
žal što smo preko noći ostali bez velikog kluba, jedinog koji je i u
najtežim okolnostima u kojima je bio naš sport uspeo da pokori
Evropu.
(Politika, 26. april 2002.)
