Njujork 6. februar 2003.
Poštovani gospodine predsedavajući,
Vaše Ekselencije,
dame i gospodo,
U trenutku kada sa svih strana pristižu različite izjave i vizije o budućnosti Kosova i Metohije, obraćam Vam se iskreno zabrinut jer smatram da bi svako rešenje koje nije prihvatljivo za sve strane moglo da destabilizuje i našu zemlju i region u celini.
Ni u kome od vas ne bi trebalo da postoji ni tračak sumnje: i za Srbe u centralnoj Srbiji i za Srbe na Kosovu i Metohiji, budućnost ove pokrajine je pođednako važna kao i za etničke Albance. I mi ovde ne govorimo samo o budućnosti Kosova i Metohije, mi govorimo o budućnosti Balkana.
Me ne možemo a da se iskreno ne zabrinemo načinom ponašanja u poslednjih nekoliko godina koji nas je potpuno isključio iz ovog procesa i ja sa žaljenjem mogu da konstatujem da svrgavanje Miloševića i dolazak demokratskih snaga na vlast nisu uticali na promenu odnosa prema nama.
Dozvolite mi da Vam dam nekoliko primera koji govore u prilog ovoj mojoj tvrdnji.
Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 1244, na koju se veoma često svi pozivamo, jasno nalaže da će se dogovoreni broj vojnika i policajaca vratiti na Kosovo i Metohiju nakon potpunog povlačenja u junu 1999. Uprkos tome, sada, tri i po godine nakon okončanja sukoba i njihovog povlačenja iz pokrajine, svaki naš pokušaj pozivanja na ovu odredbu Rezolucije 1244 se smatra provokacijom.
Rezolucija poziva na puno poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Međutim, sve što je administracija UNMIK-a preduzela na Kosovu i Metohiji poslednjih nekoliko godina činjeno je sa namerom da se stvori potpuno odvojen sistem koji nema apsolutno nikakve veze sa ostatkom Jugoslavije, odnosno državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Na Kosovu i Metohiji se prave planovi i donose se odluke u vezi sa privatizacijom preduzeća u državnoj i društvenoj svojini, iako se radi o vlasništvu jugoslovenskih i srpskih preduzeća. Istovremeno, mi se smatramo obaveznim da plaćamo kamate za 1,4 milijarde dolara spoljnog duga, iako UNMIK odbija svaki razgovor o našim pravima u vezi sa ovom imovinom.
Specijalni predstavnik Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija uporno ne sprovodi ono na šta se obavezao nedavno postignutim sporazumima i povremeno grubo krši ove obaveze, kao i ono na šta se u pisanoj formi obavezao njegov prethodnik . Imajući ovo u vidu, kako da krenemo dalje? Kako da se obavežemo na nove dogovore i svoje obaveze sprovedemo u potpunosti ako verujemo da će naš sagovornik izokrenuti ili ignorisati svoje, pogotovo što se, svaki put kada sa njim teškom mukom postignemo sporazum, suočimo sa oštrom kritikom u domaćoj javnosti?
Želeo bih takođe da istaknem da mnogi predstavnici međunarodne zajednice, iz raznoraznih razloga, dramatično preuveličavaju napredak postignut u dostizanju standarda koje smo svi zajedno, pre nešto manje od godinu dana, zdušno pozdravili. Oni se pozivaju na taj navodno postignuti napredak kako bi opravdali značajno smanjenje međunarodnog vojnog i civilnog prisustva na Kosovu i Metohiji.
Za tri i po godine, u kojima je svaka sledeća proglašavana "godinom povratka", omogućeno je da se samo dva procenta od 250,000 interno raseljenih Srba i ostalih ne-Albanaca vrati svojim domovima. Napominjem, da je UNMIK-u u više navrata predočena realna mogućnost za povratak nekoliko hiljada interno raseljenih lica, naročito u opštinama Istok, Klina, Peć, Gnjilane, Kosovska Kamenica i Vitina. Ovi naši predlozi i inicijative su uporno ignorisane što navodi na zaključak da nije postojala dobra volja da se povratak omogući.
Gledajući rastuće kolone albanskih izbeglica, svet je 1999. sa pravom govorio o humanitarnoj katastrofi. Sa povratkom desetina hiljada albanskih izbeglica svojim domovima, Srbi i ostali ne-Albanci su primorani da napuste svoje. Jedna humanitarna katastrofa zamenjena je drugom, koja traje više od tri i po godine.
Na Kosovu i Metohiji ne postoji sloboda kretanja. Srbi u ovoj pokrajini mogu da komuniciraju samo u okviru svoje nacionalne zajednice. Zbijeni u male enklave i okruženi albanskom većinom, etnički Srbi žive u svojim malim getima u stalnom strahu jer znaju da će, svaki put kada pokušaju da kroče van enklave, u najboljem slučaju biti suočeni sa zastrašivanjem i napadima. Broj napada sa nanošenjem teških telesni povreda se sa 274 u 2001. godini povećao na 454 napada u 2002. Isto tako se povećao i broj paljevina i zastrašivanje manjinskih zajednica. Sa žaljenjem Vam skrećem pažnju da su, svega u par slučaja i to kada su bili izloženi velikom pritisku međunarodne zajednice, albanski političari, tiho i neubedljivo, osudili nasilničke postupke svojih sunarodnika prema Srbima.
Uloga parlamentarnih predstavnika Srba na Kosovu i Metohiji srozana je na čistu dekoraciju i oni su svakodnevno izloženi napadima albanskih parlamentaraca, protivno svim principima civilizovanog demokratskog ponašanja.
Da bi smo sagledali pravu i realnu sliku stanja na Kosovu i Metohiji nakon skoro četiri godine međunarodnog angažovanja potrebno je da najzad saznamo kriterijume za vrednovanje napretka postignutog u ostvarivanju standarda multietničkog društva. Zabrinjava nas stalno smanjenje vojnog potencijala na Kosovu i Metohiji sa obrazloženjem da je to rezultat dostignutog stepena bezbednosti. Istovremeno, nema povratka interno raseljenih lica uz obrazloženje da bezbednosne prilike to ne dozvoljavaju. Ovo su potpuno zbunjujući kriterijumi za ocenu dostignutih standarda. Naša analiza treba da bude zajednička i objektivna jer samo tako možemo dostići cilj kome svi težimo.
Ja međunarodnoj zajednici upućujem sledeća pitanja: Da li ste vi spremni da objektivno, korektno i iskreno procenite situaciju na Kosovu i Metohiji? Da li ste vi istinski opredeljeni da ostanete na Kosovu i Metohiji ma koliko dugo to bilo potrebno i da li ste spremni da preduzmete sve korake, ponavljam sve korake neophodne da se stvori istinski multietničko društvo na Kosovu i Metohiji? Ako jeste, uveravam Vas da nemate boljeg partnera u ovom osetljivom poslu nego što je to Beograd.
Međutim, ako želite da dignete ruke i pobegnete od svega pre nego što ovaj posao uspešno privedete kraju, ili nameravate da nametnete rešenje koje će zadovoljiti samo jednu etničku grupu, Vi ćete time destabilizovati i moju zemlju i celi Balkan i oživeti rizike sa kojima su se naši narodi suočavali proteklih deset godina.
Gospodine Predsedavajući, Vaše Ekselencije, dame i gospodo, zahvaljujem Vam se na pažnji.
