Poštovana gospođo predsednice,
poštovani narodni poslanici,
Nazovimo stvari pravim imenom: Situacija na Kosovu i Metohiji jeste rđava. Sada je mnogima u svetu jasno da je tamo jedna humanitarna katastrofa zamenjena drugom, da je ovakvom brigom za jedan narod, drugi narod gurnut u tragediju. Samozvana Oslobodilačka vojska Kosova, među njima i poznati zločinci prognali su 250.000 Srba i drugih nealbanaca, promenili uniforme i oznake, integrišući se u institucije novog kosovskog poretka, mada je sve u njoj ostalo isto kao nekada: separatistička politika, nasilničko ponašanje, endemska mržnja prema Srbima.
Ono što demokratska vlast Srbije zastupa, istorijsko pomirenje Srba i Albanaca, u nekim albanskim krugovima i dalje se smatra opasnom idejom!
Haški tribunal jos nije optužio predvodnike OVK za mnoge i neporecive zločine, za genocid, za etničko čišćenje Pokrajine i proterivanje Srba i Roma.
U vreme Kušnerovog, Hakerupovog, i naročito Štajnerovog administriranja, KFOR i UNMIK su retko ulazili u sukobe sa politikom militantnih Albanaca. U tome treba videti više od inercije i manje od programiranog ponašanja. Strah je ućutkao mnoge međunarodne zvaničnike, postali su taoci albanskog separatizma i terorizma. Radi sopstvene sigurnosti oni nastoje da bes albanskih egzekutora ne okrenu protiv sebe. Zato se Srbi i Romi ne vraćaju svojim kosovsko-metohijskim kućama. Zato na Kosovu i Metohiji i dalje traje permanentna životna ugroženost ostatka Srba i raste neizvesnost.
O tom stanju se Narodna skupština Republike Srbije danas izjašnjava. O izlazima. O srpskom državnom i nacionalnom odgovoru na stanje na Kosovu i Metohiji.
Nemam nameru da objašnjavam tekst Deklaracije o Kosovu i Metohiji, u koji su ugrađene neke moje ideje i moja razmišljanja, kao što su ugrađene ideje i razmišljanja mnogih drugih ljudi. Verujem da je Deklaracija dobar dokument, a objašnjavati dobre dokumente znači posumnjati u njihovu ubedljivost. Nameravam da objasnim politički kontekst i vreme u kome parlament države Srbije usvaja Deklaraciju o Kosovu i Metohiji.
I
Naša današnja rasprava ne sme da bude otrovana istoricizmom, i svim drugim ideološkim i stranačkim naslagama koje su kvarile poslove ranijim generacijama srbijanskih političara. Zato samo ukratko saopštavam svoje viđenje odnosa u mnogonacionalnoj Srbiji pre 5. oktobra 2000. godine.
Zašto to činim? Zato da bih opisao pustoš u nacionalnoj i državnoj politici koju je iza sebe ostavio poraženi režim; da bih razjasnio namere nove demokratske vlasti; da bih naveo korake koje preduzimamo radi zaštite nacionalnih i državnih interesa.
Verski i nacionalni antagonizmi za vladavine Slobodana Miloševića bili su toliki i takvi da je samo najveća politička opreznost i najveća državnička odmerenost mogla računati na male pobede koje bi u krajnjem zbiru donele prihvatljiv rezultat. Milošević se, na žalost, odlučio za argument sile umesto za silu argumenata. Na Kosovu i Metohiji, gde su Albanci većinsko stanovništvo, on je imao posla sa ukorenjenim i primitivnim albanskim ekstremizmom i separatizmom, koji je umesto nekadašnje staljinističke prirode mutirao u borbu za teritoriju markiranu parolama o borbi za nacionalna, građanska i politička prava. Umesto da traži saveznike u odmerenim i umerenim Albancima odlučio se za ukidanje pokrajinske autonomije i tako celu albansku zajednicu okrenuo protiv sebe i protiv Srbije. Tim nepromišljenim aktom on je dao za pravo stvaraocima stereotipa o albanskom obespravljenju na Kosovu i Metohiji i međunarodnoj zajednici kazao da ga ne interesuje njeno negodovanje.
Albanci su se, naravno, samoorganizovali. Izbačeni iz institucija, stvorili su svoju para-državu koja se uveliko finansirala prljavim novcem, prodajom droge, oružja, cigareta i ljudi. Veliki novac je, naravno, stvorio velike lobije u koje su ušli neki zapadni političari, neki biznismeni, neki mediji, i neki uticajni intelektualci. Albanski separatistički pokret je koristeći taktičke greške srpske politike uspeo u svetskom javnom mnjenju i međunarodnoj zajednici da svoje glavne nacionalne ciljeve - stvaranje Velike Albanije, skrije tobožnjom borbom za građanska prava.
Šta je posle toga bivši šef države Srbije i države Jugoslavije mogao da očekuje? Samo dalju stilizaciju Srba, kao ništitelja albanskih građanskih i nacionalnih prava, kao remetilaca evropskog spokojstva, dakle stvaranje halo-efekta o narodu koji ne poštuje druge narode i ne drži do evropskih i svetskih standarda.
Milošević je, gospodo, dao izgovor separatistima i ekstremistima i to je, čini mi se, njegov najgori rezultat i najgora usluga srpskim državnim interesima. Niko više u zapadnom svetu nije hteo da sluša priče o albanskom permanentnom teroru nad Srbima i demografskoj eksploziji, na primer, u kojoj su on i njegovi privrženici hteli da vide samo rezultat kolektivne planske ekspanzije Albanaca.
Mnoge zapadne ustanove koje odlučuju o svetskim poslovima i odnosima, mnogi uticajni pojedinci počeli su da previđaju etničku mržnju u političkim nastojanjima militantnih Albanaca, da ćute o njihovim zločinima, a da uvećavaju i dramatizuju nedela ljudi srpske nacionalnosti. Napravite jednu malu lingvističku analizu, pogledajte kako su na Zapadu proteklih godina nazivani albanski teroristi. Oni su pobunjenici, oni su buntovnici, oni su "naoružane grupe etničkih Albanaca", a nikad i nikako teroristi. I dan-danas traje taj kliše, pa se ni oni koji pucaju na srpsku vojsku i policiju ne mogu nazvati teroristima nego - "kradljivcima drva".
Terorizam je širenje straha nasilnim sredstvima, govorio sam stotinama puta svojim zapadnim sagovornicima i pitao ih: Kako, gospodo, vi nazivate širenje straha nasiljem? Da li je nacionalna pripadnost žrtve presudna da bi se zločin zvao terorizmom? Čemu eufemizmi? Odgovarali su mi da je srpska pozicija slaba i da je time sve rečeno. I taj odgovor nas uvodi u sledeće razmatranje i odgovor na pitanje: Šta je nova demokratska vlast u Srbiji morala da čini posle 5. oktobra 2000, i šta sada čini?
II
Nova vlast se prvo zapitala kakve su joj objektivne mogućnosti da participira u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji. Odgovor je bio: male, gotovo nikakve.
Niko na svetu, pa ni super-sile, ne može rešavati probleme bez stalnog osvrtanja na preovlađujuće mišljenje u svetskoj javnosti, na mišljenje okruženja, na svoje geostrateške ciljeve, na finansijske moći i tokove. Trebalo je zato da prvo unapredimo svoje mogućnosti kako bi uspeli da otklonimo predrasude o Srbima. Trebalo je da se oslobodimo starih zabluda i mana, a prve u spisku su bile naša mitomanija i potreba da preuveličavamo sopstvene moći, da sebe stavljamo u žižu svetske politike, a da odbijamo tradicionalne saveznike iz tog sveta.
Drugim rečima, dame i gospodo, mi nismo samo lagali druge nego počesto i pomnogo sebe. Kraj tog perioda zastoja i nacionalnog poniženja morao je da bude okončan snažnom izjavom, koju su ponavljali mnogi zvaničnici nove vlasti, da odricanje od ratnih sredstava nipošto ne znači odustajanje od odbrane istorijskih prava države Srbije na Kosovu i Metohiji.
Nova politika države Srbije sastojala se u traženju puta između sile i pokoravanja sili, to jest snalaženja u komplikovanom svetu zaoštrenih suprotnosti.
U ''nevidljivom knjigovodstvu'' svetske diplomatije bili smo zapisani kao inadžije, ljudi koji ne znaju da se usluge u međunarodnim odnosima uvek čine sa računom na protiv-usluge. Trebalo je promeniti taj stereotip o Srbima-inadžijama i zato smo se trudili, ne zazirući od međunarodne zajednice, da u formulisanju svojih zahteva i nuđenju protivusluga budemo jasni i pozitivni, da ne obećavamo ono što ne možemo ispuniti, da ne idemo preko granica svojih snaga, da se međunarodnim ustanovama predstavimo kao odan i pouzdan, saradnički partner i oslonac u građenju regionalne bezbednosti. Ta nova politika rezultirala je rešavanjem krize na jugu centralne Srbije, u Pčinjskom okrugu, pa smo se nadali da će jednom isproban i uspešan model biti primenljiv i na kosmetske prilike. Nažalost, tamo gde je uspostavljen protektorat međunarodne zajednice, u južnoj pokrajini, ništa nije zavisilo od nas ili je malo šta zavisilo od nas. No, bez obzira na to, preteški posao započet je formiranjem Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, državnog tela koje je imalo ne samo da se stara o sudbini srpskog stanovništva preostalog u pokrajini i sateranog u enklave, da vodi računa o srpskom i nealbanskom življu izbeglom i prognanom sa Kosova i Metohije, nego i da bude stalna, iskrena pomoć civilnoj misiji Ujedinjenih nacija i snagama KFOR-a.
III
Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju osnovan je na zajedničkoj sednici Vlade Savezne Republike Jugoslavije i Vlade Republike Srbije, 2. avgusta 2001. NJegovi zadaci dati su Programom za implementaciju Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244. koji je Vlada Srbije usvojila 2. oktobra iste godine.
U dvogodišnjem postojanju istrajno smo se borili za povratak raseljenih i prognanih, za pronalaženje kidnapovanih. Zbog poznatih okolnosti, zbog rastućeg straha kod Srba i nespremnosti UNMIK-a i KFOR-a da ih energično zaštiti, uspeli smo da vratimo u pokrajinu samo četiri stotine osamdeset i četvoro izbeglica, i to u mesta Grabac, Biča, Osojane, Belo Polje, Mušnikovo, Novaci i Sredska. Povratnicima smo dali pomoć u izgradnji kuća i infrastrukture, u stoci, u poljoprivrednoj mehanizaciji, u svežim namirnicama, u opremanju škola, ambulanta, zdravstvenih centara i univerziteta, kao i u zadovoljenju drugih životnih potreba.
Mnogo toga je urađeno u zaštiti srpske kulturne baštine. Obavljena je sanacija, restauracija i rekonstrukcija devet manastira, četrnaest crkava i tri parohijska doma, a pružena je pomoć za izgradnju šest novih crkava. U ovim danima restaurira se još nekoliko sakralnih građevina, tri manastira, četiri crkve i šest profanih spomenika kulture.
Ekshumirano je 209, a identifikovano i predato porodicama 57 tela nestalih ljudi sahranjenih u masovnim grobnicama na Kosovu i Metohiji.
Upošljavajući radnu snagu iz srpskih naselja, nastojali smo da saniramo objekte stradale u zemljotresu koji je 24. aprila 2002. godine pogodio Kosovsko-pomoravski okrug. Podigli smo 184 nova objekta, ukupne površine 11.150 kvadratnih metara, finansirali sanaciju 850 kuća, nekih škola, ambulanti i parohijskih domova, izgradili četrnaest kilometara puteva. Opremili smo 185 kuća novim nameštajem.
Pravničkim znanjima naših timova pomagali smo hapšenicima koji su - pred većinskim albanskim sudskim većima, a bez valjanog dokaznog postupka osuđivani na visoke zatvorske kazne - i uspeli da za dvadeset jedno lice dobijemo oslobađajuće presude. Naša ekspertska pomoć stajala je na raspolaganju i osumnjičenima, kao i novac potreban za kaucije.
Starali smo se oko humanitarne pomoći. Pribavili smo i podelili 286 tona semenske pšenice, 1.906 tona veštačkog đubriva, 460 tona semenskog kukuruza, 270 tona semenskog krompira i 3.000 sadnica voća. Najzad, odaslali smo 139.000 humanitarnih paketa hrane i higijenskih sredstava - brašna 62.325 tona, ulja dve tone, ogrevnog drveta 4.002 kubna metra.
U važnu i uspešnu aktivnost Koordinacionog centra računam i naša učešća na međunarodnim konferencijama. U svojstvu predsednika Koordinacionog centra govorio sam na 24 skupa. Pet puta učestvovao sam na sednicama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a za dve sednice dostavio svoja izlaganja.
Na sastancima Visoke radne grupe takođe su bili naši predstavnici.
Potpisali smo trinaest sporazuma i protokola od kojih je najvažniji Zajednički dokument - Sporazum o saradnji Jugoslavije i UNMIK-a, od 5. novembra 2001. godine.
Naposletku, reći ću i ovo: Održane su 23 sednice Koordinacionog centra na kojima se svestrano razmatralo stanje na Kosmetu i naše obaveze prema svom narodu.
Naveo sam ove činjenice da biste znali kako smo branili nacionalne i državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji i kako smo nastojali da popravimo životne prilike Srba i ostalih nealbanaca na Kosovu i Metohiji. Daleko od svakog utopizma i mazohizma, naša politika je morala da bude umerena i pragmatična, vođena dozvoljenim sredstvima, strogo omeđena međunarodnim i opšteprihvaćenim regulama Rezolucije SB UN 1244. U javnim konfrontacijama, izjavama i intervjuima za medije, u izjašnjavanjima na političkim i ostalim skupovima, nastupali smo bez ratne retorike, mirotvorno smo objašnjavali šta se to desilo na Kosovu i Metohiji i šta su naši interesi.
IV
A šta se zaista tamo desilo?
Na Kosovu i Metohiji sudarila su se dva prava, albansko etničko i srpsko istorijsko pravo. Odavno tvrdim da će smirenje u pokrajinu doći samo sa pomirenjem ta dva prava. To znači da mora biti poražena svaka politika maksimalističkih zahteva, bez obzira čija je, srpska ili albanska.
Zastupnici albanskih maksimalističkih zahteva su već nacrtali kartu svoje buduće države i u slepoj, anahroničnoj borbi za teritorije već videli jug centralne Srbije i gotovo celu Makedoniju kao delove etnički čistog Kosova. Do juče tako reći izgledalo je da se sve složilo za ostvarenje tog cilja: Ričard Holbruk se rukovao sa teroristima i ohrabrio ih da stvore sopstvenu vojsku. Predvodnici te vojske su postali štićenici NATO-a i miljenici mnogih zapadnih političara kojima se ukazala prilika da pomažući muslimane na Kosovu dokažu kako nisu zakleti protivnici islama. Pred Miloševićevim očima, i pred očima njegove pogrešno upotrebljavane vojne i policijske sile koja je ustukla, Srbija je privremeno izgubila suverenitet nad Kosovom i Metohijom. Albanski političari, Albanci iz Kosovskog zaštitnog korpusa, što je drugo ime OVK, i oni iz Albanske nacionalne armije, što je treće ime OVK, veruju da se to desilo neopozivo i zauvek. Svoj zaključak brane svirepim nasiljem, uvereni da će i dalje trajati onaj halo-efekat o Srbima-zlikovcima, stvoren pomoću odabranih medijskih slika u vreme ratnih dejstava na Kosovu i Metohiji. Mnogi su izgradili svoje karijere na toj gruboj, crno-beloj podeli na dobre i zle, na žrtve i zločince. Te podele se oni i danas grčevito drže, bez obzira na to što su nekadašnje žrtve, koje su to odavno prestale da budu, krenule putem nasilja i zločina. Oni pokušavaju da sačuvaju svoje karijere i svoj uticaj održavanjem virtualne slike nekadašnjeg stradanja jednog naroda na Kosovu i Metohiji i pronalaženjem, naravno, sasvim ''logičnog'' objašnjenja da se zločini prema Srbima i nealbancima dešavaju iz odmazde izazvane njihovim napadima i provokacijama. Ni nedavno gnusno ubistvo srpske dece u Goraždevcu, koje je šokiralo svet, nije bilo posteđeno ovakvih pokušaja da sada ove nove žrtve i ove nove zločince stave u istu ravan i pokažu da u grotlu Kosova i Metohije svi sve napadaju i da podela na žrtve i zločince više ne postoji.
ANA danas nastoji da destabilizuje jug Srbije, da se nametne kao činilac stvaranja i rešavanja balkanske krize, da spreči približavanje Srbije i Crne Gore NATO-u, da u sukobe uvuče što veći broj država evropskog jugoistoka kako bi naterala svet da se radi konačnog smirenja Balkana opredeli za njenu maksimalističku opciju.
Sigurno je da ima politički razumnih i odmerenih Albanaca, i može biti da ima onih koji ne odobravaju upotrebu nasilja. Ali zastrašeni su, pretpostavljam, ili neodlučni u svom stavu, tek stiče se utisak da su svi na Kosovu i Metohiji jedinstveni, da čelnici Albanske nacionalne armije, okruženi "psima rata", ubicama iz mudžahedinskih i drugih formacija, govore iz glave celog naroda.
Te i takve jedinstvenosti u Srbiji, u Beogradu, nema ni u tragovima.
Dame i gospodo, u Beogradu ćete dobiti mnogo različitih odgovora na pitanje šta učiniti sa Kosovom i Metohijom i povodom Kosova i Metohije.
Najisključivije mišljenje je ovo: Kosovo je kamen o vratu Srbije i tog kamena se treba što pre otarasiti. Srbija, navodno, ne može ući u Evropsku uniju sa izgubljenim suverenitetom na jednom delu svoje teritorije i zato, radi napretka, radi budućnosti, treba se odlučiti za bolnu amputaciju pokrajine.
Navešću još jedan izraz političke isključivosti. Za rešavanje međuetničkih problema, za smirivanje secesionističkih pobuna i ustanaka - kažu pristalice sile - potrebne su žestina i oštrina. Navodno, oni koji o svemu odlučuju, pa i o prekrajanju ili neprekrajanju granica, jesu silnici i poštuju jedino silu! Neće nas poštovati ako nastavimo da se za svoje interese mlako i nedelotvorno borimo apelima, rezolucijama i deklaracijama.
Drugi nas uveravaju da je na Kosovu i Metohiji ostalo samo malo fiktivnog ili simboličnog suvereniteta, pa stoga treba odmah pristati da Kosovo i Metohija postane treća republika u okviru već labave unije koja se zasad zove Srbija i Crna Gora.
Treći dokazuju da Albancima nije potrebna ANA, da je suvišna proizvodnja straha za Srbe i ostale nealbance u pokrajini. Pobediće nas Albanci nezapamćeno visokim natalitetom, poraziće nas i bela kuga, pa ćemo za dve-tri decenije, hteli-ne hteli, morati da delimo svoju državu sa njima. Zato se, kažu, treba odmah opredeliti za podelu Kosova i Metohije.
Četvrti nam predlažu da se borimo za srpsku autonomiju unutar albanske autonomije.
Peti nam poručuju da je najuputnije pristati na veliku samostalnost Kosova i Metohije, i kako god se zvala pokrajina u budućnosti, dobiti u njoj - po međunarodnim ugovorima - eksteritorijalnost za manastire (po ugledu na monašku drzavu Svetu Goru Atonsku) i pravo na samoupravne političke zajednice kakve postoje u Evropi, a gde žive Srbi i gde su bili etnička većina.
Nemam nameru da nabrajam sve predloge, i ovo je dovoljno da se izvede zaključak: Srbi se, u razgovorima o Kosovu i Metohiji, kreću izmecu zabrinutosti i ravnodušnosti, između emocija i suve racionalnosti, između površnosti i analitičnosti.
Gospodo narodni poslanici, mi nemamo tu mogućnost da - bez kazne koju će nam odrediti istorija - budemo samo emocionalni ili samo racionalni. Mi, u stvari, moramo da budemo odgovorni i pred precima i pred potomcima.
V
U čemu treba da se vidi ta odgovornost? Pre svega u našoj rešenosti da ne donesemo nijednu odluku koju bi naši potomci, kad budu u prilici da odlučuju, ocenili kao brzopleto i na žalost konačno rešenje, proizvod ljudi nedoraslih istorijskom zadatku. Ako se našim sagovornicima, Albancima i međunarodnoj zajednici, ne mogu snagom argumenata nametnuti rešenja u kojima će biti zaštićena srpska istorijska prava, najbolje i najispravnije jeste da srpsko pitanje držimo otvorenim do nastajanja međunarodne konstelacije u kojoj će moći da se pravedno i trajno reši kosmetsko pitanje.
Do te odsudne rasprave o pravima još nismo stigli, a ostavljajući je za budućnost moramo se izjasniti o rokovima. Kada ćemo razgovarati o konačnom statusu Kosova i Metohije?
Dobru odluku vidim u saglasnosti relevantnih činilaca međunarodne zajednice i Evropske unije o takozvanom konačnom rešenju za Kosovo i Metohiju.
Mi se zalažemo za ostvarenje usvojenih standarda o ljudskim i nacionalnim pravima pre rasprave o konačnom statusu Kosova i Metohije. Ako ekstremizam i terorizam danas budu diktirali uslove u pregovorima o budućnosti Kosova i Metohije, ako terorista bude pregovarač, sutra će ekstremizam i terorizam odlučivati i na drugim prostorima evropskog jugoistoka. I drugde, uostalom. Biće to presedan, opasan ne samo po interese srpskog naroda nego i drugih naroda Balkanskog poluostrva.
Upitaćete me koliko treba čekati dok se ne dostignu demokratski i evropski standardi na sadašnjem Kosovu i Metohiji? Hoćemo li čekati još deset godina ako se ne dostignu za deset godina? Hoće li Albanci čekati?
Kao što znate mi donosimo Deklaraciju o Kosovu i Metohiji posle promene čelnih ljudi međunarodne administracije u Prištini. Otišao je jedan specijalni predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, koji ostaje zapamćen među Srbima kao albanski navijač. Došao je političar od integriteta za kojeg verujemo da će biti nepristrasan, da neće biti naklonjen ni na jednu ni na drugu stranu, ni na srpsku ni na albansku, nego će suditi prema pravdi i odlučivati prema svojim dužnostima. Prirodno je da tom gospodinu, Hariju Holkeriju, damo onoliko vremena koliko mu daje njegova služba da postigne ono što nisu postigli njegovi prethodnici.
Da li se za godinu dana mogu dostići standardi o kojima govorim? Da li se posle toga, u raspravama o konačnom statusu može naći kompromisno i održivo rešenje? Sve zavisi od spremnosti međunarodne zajednice da na Kosovu i Metohiji primeni sopstvene odluke. Verujem da te spremnosti sada ima više nego juče i više nego prekjuče, a ne znam hoće li je biti dovoljno da bi se sprovela opsežna istraga u Kosovskom zaštitnom korpusu, da bi se demontirala uporišta terorista, da bi se počinioci zločina poslali u Hag, da bi se obeshrabrili ekstremisti, da bi se 250.000 izbeglica vratilo kućama.
To su pitanja koja, priznajem, i u zakletim optimistima izazivaju opravdane zebnje i razumljiva nespokojstva.
Postoji, međutim, i ono što uliva nadu i povećava sigurnost da budućnost ne mora biti tako surova i neizvesna kao sadašnjost. S takvim pozitivnim osećanjima pročitao sam Memorandum Srpske pravoslavne crkve o Kosovu i Metohiji koji se završava snažnim pozivom na miran i prosperitetan suživot Srba, Albanaca i svih ostalih naroda koji su živeli i koji treba da žive na Kosovu i Metohiji:
Navodim, doslovno: "Zašto ne bi i Kosovo i Metohija, kao sveta zemlja Balkana, bila zajednička zemlja i oblast (slovenska reč oblast znači i vlast) Srba i Albanaca, hrišćana i muslimana, dvaju naroda, dvaju jezika, dveju religija, dveju kultura, kao što je to - mutatis mutandis - Sveta zemlja za Izrailjce i Palestince. Za taj suživot i koegzistenciju zalaže se Amerika u Svetoj zemlji. Zašto se ne bi zalagala za isto i na ovoj Svetoj zemlji, Boga radi, ljudi i naroda radi, Svetinja radi, pravde i slobode radi?"
Dame i gospodo, ako danas usvojimo Deklaraciju o Kosovu i Metohiji, ovakvu kakva je napisana, možemo objaviti celome svetu da su se najodgovorniji ljudi države i Crkve složili o principima borbe za multietničko, multikonfesionalno i multikulturalno društvo. Prioriteti te borbe, na Kosovu i Metohiji, jesu staranje o sudbini nestalih lica, stvaranje uslova za održiv povratak prognanih i raseljenih, garantovanje slobode kretanja i bezbednosti, odbrana i nedodirljivost imovine, i najzad, proces decentralizacije u kojoj vidimo zaštitu kolektivnog statusa srpske zajednice.
Pred nama je dug i težak put. Svaki naš korak mora da bude promišljen i odmeren, uprkos provokacijama i izazovima koji na tom putu vrebaju. Mi na tom putu moramo da budemo i odlučni i mudri i strpljivi. A pre svega jedinstveni.
Hvala vam što ste me saslušali.
